С оне стране гране

Пољска водка - искрена препорука

2010-03-28T19:11:00.000+02:00

Једна од првих ствари које сам научио о Пољацима је да они веома воле водку. Није ми требало много времена да сазнам ову чињеницу из простог разлога што се они тиме чак и поносе. Та љубав иде чак дотле да су власти у Пољској увеле општу забрану конзумације алкохола на јавним местима, како би се смањио број пијаних људи који тетурају, падају, повраћају и спавају по улицама. Али, ако се пије у умереним количинама, та водка је за чисту петицу. Мало детаљније ћу описати две мени омиљене врсте пољске водке: Жубрувку и Жолондкову Гошку.

Лично и нисам неки велики љубитељ овог пића и обично га избегавам. Међутим, то се променило када сам по први пут пробао Жубрувку.

Жубрувка (Żubrówka) је водка жућкасте боје са веома специфичним укусом који помало подсећа на ванилу или бадеме. Порекло вуче још из 14. века и настала је у области Бјависток (Białystok) на северу Пољске. Тамо се налази велика шума која је дом највећем крду бизона у Европи. Ту такође расте и специфична врста ароматичне траве која је омиљена храна овим животињама. Од те траве потиче јединствени укус ове водке и у свакој флаши Жубрувке се налази једна влат траве (то се може видети и на овој слици). Иначе, Żubr је врста бизона који живи у Европи, и по њему је ово пиће добило име.

Трава се ручно бере током лета и најсочније травке се шаљу у дестилерију. Ту се она гњечи како би се извукао сок из те траве, а потом се меша са водком. Када та мешавина одстоји неколико дана, меша се са чистом пшеничном водком у одређеним пропорцијама и тако се добија крајњи производ одговарајуће боје и укуса. Боја и укус су производ искључиво те траве.

Жубрувка је већ сад веома популарна у свету (у то сам се и лично уверио у Португалу, а мислим да има чак и код нас да се купи).

Ова водка се може користити као састојак у великом броју коктела, али најчешће се користи са соком од јабуке. Верујте ми на реч, та комбинација је божанствена. Иначе, Пољаци то пиће зову tatanka. Ко је гледао филм ''Плеше са вуковима'' знаће шта то значи :). Више детаља можете пронаћи на званичном сајту произвођача.

Друга водка коју сам пробао и коју желим да препоручим је Жолондкова Гошка (Wódka Żołądkowa Gorzka). Преведено значи ''горка водка за стомак''. И ово је водка која биљног порекла и прави се од мешавине биљака и зачина. Много је млаља од Жубрувке и настала је тек 50-их година двадесетог века. Међутим, од тада је стекла знатну популарност и спада међу најпродаваније водке у Пољској. Лепа је када се пије чиста, али ја обично пијем или са соком од јабуке или са соком од наранџе. У сваком случају, топла препорука.

Жолондкова се прави у четири укуса:

традиционални - класичан, слатко/горки укус,
са медом - традиционална водка са додатком меда (2006)
са бизонском травом - то је ова трава од које се Жубрувка прави (2009),
са укусом менте (2005).

Пробао сам традиционалну и ову са укусом менте. Обе су прелепе и обе бих препоручио. Чим пробам и ове две преостале, јавићу (мада, некако имам осећај да ће ми се свидети :)). За крај, ево и званичног сајта.

А сада трком у потрагу за овим пићима да се пробају :)

Варшава - Warszawa

2010-03-26T16:47:00.000+01:00

Пољска је у својој историји четири пута била дељена између Русије и Немачке. Последњи пут се то десило у Другом светском рату и сећања на немачку окупацију и руски комунизам (који се такође може назвати једном врстом окупације) су још итекако свежа. Последице овакве историје су веома видљиве и огледају се, с једне стране, кроз присуство јаког националног поноса (који понекад прерасте чак и у национализам), а са друге стране кроз анемозитет ка Русији и Немачкој и најлакше их је уочити управо у Варшави.

Варшава је град који се налази у источном делу Пољске, на реци Висли. Шетајући Варшавом могу се видети старе, предратне куће, послератне комунистичке бетонске зграде и модерни капиталистички тржни и пословни центри од стакла и метала. Ова комбинација архитектуре је јединствена и нигде другде нисам видео овакав спој неспојивог.

Процењује се да је током рата око 80% Варшаве уништено. Оно што је застрашујуће је то да је као последица ратних дејстава и борби уништена 'само' једна трећина града. Преостала разарања су настала као последица директне Хитлерове наредбе да се град избрише са мапе. Послат је тим који је наменски ишао и уништавао зграде користећи експлозив. Данас не постоји много кућа које су преживеле та разарања а и послератну обнову. Већина преживелих кућа се налази доста даље од центра града и потребно је доста упорности да се пронађу. Интересантно ствар је да је Роман Полански снимио доста сцена за свој филм Пијанист баш на тим улицама.

Први пут сам у Варшаву дошао возом. Изашао сам на главној станици (Dworzec Centralny) и када сам изашао на улицу, остао сам запањен. Одмах поред станице се налази највиша зграда у Пољској - Палата Културе и Науке (Pałac Kultury i Nauki), или, како је обично локалци зову, Стаљинова торта. Тај надимак носи из два разлога. Први је тај зато што представља поклон (Пољаци реч 'поклон' увек стављају под наводнике) руског народа, а други разлог је што личи на торту :). Тридесет спратова високо бетонско чудовиште је класичан пример социјалистичке архитектуре. Али се зато са последњег спрата, до којег можете да се попнете за ''само'' 15 злота (око 4€), пружа феноменалан поглед на цео град. Постоје и заговорници тезе да та зграда треба да се сруши зато што је ружна и зато што су је комунисти направили. То је уједно и добра илустрација пољског става према комунизму и Русима. А да ли је зграда ружна, процените сами.

Поред Палате је изграђено неколико модерних небодера који покушавају да засене несрећну зграду, али са слабо успеха. Иначе, Палата Културе и Науке и хотел Mariott (који се налази одмах поред, и представља понос капитализма) су још један пример споја огромних контраста који одликују Варшаву.

Одавде препоручујем лепу шетњу ка Старом граду (Stary Miasto) кроз центар града. Пролази се кроз улицу Нови Свет (Novi Swiat) која је претрпана новим кафићима, ресторанима и продавницама који су сви део неког од познатих међународних френчиза за које смо ми чули на телевизији. У продужетку ове улице се налази и председничка палата, министарство науке, позориште, итд.

Стари град је, иронично, релативно скоро саграђен. Пошто је, као и већи део Варшаве, потпуно уништен током рата, већ 1949. године је започета реконструкција, и последња зграда је довршена тек 80-их година. Међутим, ова чињеница уопште не умањује његову лепоту. Састоји се од прелепог трга испред краљевске палате и мреже уличица испуњених ресторанима. Слике сам, због прегледности, ставио на крај текста. У центру Старог града ес налази још један трг у којем је смештена умањена реплика Варшавске сирене.

Варшавска сирена (Syrenka) је симбол града. Направљена је 1939. године, а модел за лице је била једна студенткиња књижевности која је касније погинула у Варшавском устанку, што даје додатну симболику овој скулптури. Сирена симболише лепоту и снагу, и на тај начин описује град и његове становнике. Варшовљани често кажу да је њихова syrenka опаснија сестра сирене из Копенхагена.

Сада бих споменуо две мање познате знаменитости града. То су Руска православна црква и најдужа зграда у Варшави. Цркву спомињем зато што има интересантну историју. Наиме, непосредно после рата, у град је долазило много Руса који су учествовали у обнови. Совјетске власти су желеле некако да ублаже културни шок новопридошлица, и одлучиле су да би најефикаснији начин да то постигну била изградња православне цркве на стотињак метара од станице. Наравно, Пољаци су убрзо после тога направили одмах преко пута још већу католичку цркву. Што се тиче најдуже зграде у Варшави, за њу је везана прича да је разлог за изградњу био тај што су про-совјетске власти хтеле да прикрију призоре разарања од путника који пристижу, па су директно преко пута станице саградили ову зграду. Зграда је дугачка преко 500 метара.

Приликом посете Варшави, никако се не сме пропустити посета бар једном од паркова који се ту налазе. Има их преко 80 и заузимају око 8% површине града (подаци са Википедије). Посета је још обавезнија ако се долази у пролеће или лето. Издвојио бих парк Łazienky зато што у њему можете видети прелеп споменик Шопену и веома лепу краљевску кућу.

Најпознатије личности које су родом из Варшаве су Марија Кири, Фредерик Шопен и Владислав Шпилман. Прошли пут када сам био у Варшави (почетак марта 2010. године), обележавала се 200. годишњица рођења великог пијанисте Фредерика Шопена. Град је организовао вишедневну прославу, приликом које су пијанисти изводили Шопенове композиције 15 сати дневно, и сви су могли да дођу и послушају. Такође, у Шопенову част су постављене тзв. музичке клупе по целом граду. Те клупе су имале на себи по једно дугме и када га притиснете, клупа почне да свира једно од Шопенових дела.

Толико од мене о Варшави. Ово је само делић ствари које се могу видети и које овај град пружа. За три дана се може стићи видети већина главних атракција, али зато се могу пронаћи и многа места која су веома интересантна, а већина туриста не зна за њих. И, да не заборавим, обавезно посетите Музеј Варшавског устанка. Веома је поучан, и пружа много бољи увид у патње града под нацистичком окупацијом.

Ево и неколико слика за крај. На првој слици се налази краљевска кућа из парка, на другој је музичка клупа и на трећој је Стари град.

Обидош - град романтике

2010-03-25T19:52:00.002+01:00

Обидош (пор. Obidos) је мало место у средишњем Португалу које важи за најромантичнији град у земљи. Доле преносим своје сажете утиске и доста слика из овог прелепог градића.

Obidoš (por. Obidos) je gradić koji se nalazi u pokrajini Leiria, blizu Lisabona. Ono što ga izdvaja od većine drugih gradova je ogomni zid koji ga okružuje, kao i dosta dobro očuvan zamak u gradu. Te zidine gradiću daju specifičan, srenjevekovni šmek, i upravo zato se Obidoš smatra najromantičnijim gradom u Portugalu.

Obidoš ima samo 3100 stanovnika i nije imao previše burnu istoriju. Jedino interesantno za istaći je to da je kralj Afonso II u 13. veku poklonio ovaj gradić svojoj ženi, i da se u 15. veku ovde venčao kralj Afonso V kada je imao samo 10 godina (mlada je imala 9).

Iako se u gradu nema puno šta videti, on pleni atmosferom i veoma je popularno turističko odredište. Iskustvo šetanja kroz male srednjevekovne uličice i penjanje po starim gradskim zidinama je stvarno neprocenjivo. Pošto se grad nalazi na brdu, sa zidina se pruža prelep pogled u svim pravcima na okolne vinograde, njive i ostatke starih vetrenjača. Južna kapija na zidinama je veoma lepo ukrašena tradicionalnim plavim pločicama (donja slika).

Ako se ikada nađete u Portugalu, moja preporuka vam je da iznajmite auto (u Portugalu je to veoma jeftino) i provedete jedno poslepodne u ovom šarmantnom gradiću. Još ako se tu zateknete tokom tradicionalnog festivala čokolade, savršeno :). Obavezno probajte lokalni liker od trešnje koji se zove 'ginja' (ginža), i pije se iz čokoladnih čašica, koje se, naravno, posle pojedu :).

Za kraj vam ostavljam nekoliko slika da ilustrujem ovu moju priču (na slikama se, pored mene i Ole, nalaze i Marta i Thomas koji su nam bili u gostima).

Оригина текста се налази овде.

Вино порто

2010-03-25T09:40:00.003+01:00

Ево га још један пост који сам пренео са свог старог блога. За увод ћу само написати да је Порто феноменално вино пореклом из Португала које помало подсећа на бермет.

U prethodnom članku sam spomenuo moju fascinaciju Portom i portom. U jednoj od poseta gradu, bili smo u jednoj od vinarija koje proizvode porto. Tu sam se upoznao sa načinom proizvodnje i istorijatom porta. Evo šta sam zapamtio (a nešto i dodao zahvaljujući Wikipediji).
Porto je slatko dezertno vino. Najčešće je to crno vino, ali se proizvodi i beli porto. Grožđe od kojega se pravi vino dolazi iz plodnih vinograda koji se nalaze u dolini reke Douro. Na portugalskom se zove Vinho do porto.

Posle berbe, grožđe se prebacuje do Porta (tačnije, do Gaje) rekom. U prošlosti su se koristili mali brodići sa ravnim dnom za prevoz grožđa. Brodići se zovu barcos rabelos. Korišćeni su sve do sredine 20. veka, kada je na reci napravljeno nekoliko hidrocentrala, pa barke više nisu mogle da prođu. Danas se barke mogu videti na u Portu, gde su privezane za obalu i služe za ukras.
Proces proizvodnje porta započinje kao i kod običnog vina: grožđe se iscedi, i onda se sok ostavi da fermentuje. Međutim, kod porta se fermentacija prekida dodavanjem aguardentea. Aguardente je sličan našoj rakiji (probao sam). Kada se to uradi, u vinu ostaje dosta šećera, pa je i dalje lepo i slatko, a glavnina alkohola u portu potiče od aguardentea. Porto sadrži oko 18-19% alkohola.
Tri glavne vrste porta su Ruby i Tawny. Postoji i Branco, što je obično Ruby pravljen od raznih vrsta belog grožđa . Razlika između Ruby-ja i Tawny-ja je u tome što se Ruby ostavlja da ostari u drvenim buradima, a Tawny u staklenim. Naravno postoje još razne druge vrste i podvrste ovog vina, ali razlika je u nijansama.
Meni je posebno bilo interesantno kako je porto nastao. U 18. veku, Englezi su zaratili sa Francuskom, koja im je do tada bila glavni snabdevač vinom. Naravno, zbog rata je u Engleskoj ponestalo vina, pa su počeli da ga uvoze iz Portugala. Konkretno, iz Porta. Međutim, pošto je brodovima trebalo dosta vremena da stignu iz Portugala u Englesku, vino se često kvarilo tokom putovanja. Da bi to sprečili, engleski trgovci su u vino dodavali brendi, jer to mu produžava vek trajanja. Tako je nastala ova nova vrsta vina. Uticaj Engleza se može videti i dan danas u imenima poznatih portugalskih proizvođača vina: Taylor, Sandeman, Croft (moj omiljeni), Graham, Offley, itd.
Postoji širok raspon cena porta. Može se kupiti staro vino (iz 19. veka) za nekoliko stotina evra, zatim desetogodišnje, dvadesetogodišnje ili tridesetogodišnje vino za cenu između 50€ i 200€. U prodavnici u Portu najjeftiniji porto je oko 6€. U supermarketu u Aveiru se može kupiti flaša Crofta za manje od 4€. A najbolje je to što je i najjeftini porto veoma lep i ukusan.
Za kraj: Saude!

Оригиналан текст можете пронаћи овде.

Збогом визе!

2010-03-25T08:43:00.004+01:00

Овај пост сам објавио 19. децембра 2009. Ако се не сећате, тог датума су званично Србији укинуте визе за путовања у земље потписнице Шенгенског споразума.

Kao što već svi, verovatno, znate, danas je i zvanično objavljena vest da građanima Srbije više neće trebati vize za ulazak u zemlje potpisnice šengenskog sporazuma. O ovoj vesti možete pronaći mnogo informacija, pa bih ja pisao o jednom drugom njenom aspektu. Kako to konkretno izgleda putovati bez vize?

Kada sam se preselio u Portugal, bio sam u obavezi da izvadim boravišnu dozvolu, pošto sam tamo ostajao na duži period (tj. nije bio turistički boravak u pitanju). Boravišna dozvola je, u suštini, neka vrsta privremene portugalske lične karte. Tako mi se pružila prilika da iskusim kako izgleda biti građanin zemlje Evropske Unije.
U početku mi posedovanje te kartice i nije značilo mnogo. Još nisam bio shvatio koliko može biti korisna. Sinulo mi je tek kada sam se dogovarao jednog dana sa Olom gde bismo putovali, kada je ona sela za laptop, otišla na sajt za pretraživanje ponuda avio-kompanija, i upolje za destinaciju ukucala samo reč 'ANYWHERE'. Veoma mi je teško da opišem kako sam se tada osećao. U početku sam hteo da je zaustavim i kažem kako je to nemoguće, i da ne možemo tek tako da kažemo da bismo išli 'bilo gde'. Onda sam malo po malo počeo da tražim, tj. uviđam rupe u mojoj teoriji. Moje rezonovanje se menjalo iz 'ne možemo to' u 'što da ne?'.
Posle 15-ak minuta pretrage i dogovaranja, odlučili smose za karte za Pariz. 25€ povratna karta, a konačno nisam morao da brinem o brdu papira za vizu. I to je ono što sam želeo da kažem. Kada se ukinu dve glavne prepreke: vize i monopol JAT-a, biće nam potrebna samo dobra volja da se otputuje negde na nekoliko dana. Jedna prepreka je ukinuta. Na drugoj se radi i već se neki rezultati mogu videti.
Za mene je ovaj dan veoma radostan. Konačno i mi dobijamo jedno od fundamentalnih ljudskih prava (ne preterujem). Nadam se da i vi uviđate značaj ovog dana. Vidimo se negde u Evropi :)

Оригинални текст можете пронаћи на овој адреси.

Добродошли

2010-03-25T08:40:00.002+01:00

Желео бих свима да пожелим топлу добродошлицу на мој нови блог ''С оне стране гране''. Изабрао сам овај наслов зато што мислим да најбоље описује тематику - покушаћу да пренесем своје утиске са путовања Европом и да кроз овај путописни блог упознам читаоце са светом који се налази са оне стране наших граница

Горе сам написао 'на мој нови блог' зато што се овде ради о мом другом покушају писања блога. Надам се да ће бити успешнији, дуготрајнији и да ће се поуке које сам извукао показати кориснима. Покушаћу да пишем што чешће, али не могу ништа да обећам.

Да закључим, поновио бих да на овом блогу можете читати о искуствима из разних европских земаља, градовима, храни и пићу, обичајима, и разним другим лепим стварима. Да бих боље илустровао о чему ћу писати овде, прекопираћу неколико текстова са мог старог блога, а потом крећем са новим текстовима.

Надам се да ћете уживати.

П.С.
Овде можете пронаћи старе текстове.